Privatna psihijatrijska ordinacija

Pronađite rešenje za svoje psihološke probleme

O psihijatrijskom Studiju dr Matović
Psihijatrijski Studio dr Matović je specijalistička psihijatrijska ordinacija u kojoj se obavljaju dijagnostika i lečenje mentalnih poremećaja, intervencije u kriznim situacijama, daje drugo mišljenje i obavljaju sudsko medicinska veštačenja kao i veštačenje procesne, poslovne i testatorske sposobnosti.

Dijagnostikovanje

U skladu sa savremenim preporukama i standardima i uz pomoć klasifikacionih kriterijuma i različitih testova postavljam dijagnozu kao najvažniji korak u lečenju.Uporedo sa tim o svemu informišem pacijente, članove njihovih porodica kako bi sa najviše samopouzdanja učestvovali u procesu lečenja.kroz ceo postupak sam dostupan pacijentima preko telefonskog poziva, maila, sms poruka ili drugih vidova komunikacije.

Lečenje

U dogovoru sa pacijentom pravimo plan lečenja koji može biti farmakoterapija, psihoterapija ili kombinovanje oba.Osim navedenog dajem drugo mišljenje, pružam usluge savetovanja, psihoedukacije, podrške pacijentima i članovima porodice, sa posebnim akcentom na psihoedukaciju odnosno davanje svih potrebnih informacija o tegobama, mogućnostima lečenja, mogućim ishodima i slično.

Sudsko-medicinsko veštačenje

Obavljam sudsko-medicinsko veštačenje u svim formama krivičnog i građanskog prava, po rešenju nadležnog suda ili tužilaštva ili na zahtev klijenata.U to spadaju veštačenja svih vidova nematerijalne štete poput straha, duševnih bolova zbog trajnog gubitkaopšte životne aktivnosti, zbog naruženosti, zbog narušavanja ugleda, časti i prava ličnosti, zbog gubitka najbližih srodnika, veštačenje procesne sposobnosti, poslovne sposobnosti i procene testatorske sposobnosti i sposobnosti sklapanja ugovora o doživotnom izdržavanju.

Digitalne platforme

Osim osnovnih informacija u vezi sa uslugama koje pružam na web sajtu u blogu pišem o najvažnijim psihijatrijskim temama, mentalnim poremećajima, kako bih na brz, jednostavan i efikasan način informisao potencijalne pacijente i sve zainteresovane.To je veoma važno kada su digitalni servisi dostupni na svakom mestu i u svakom trenutku a na mnogim od njih se mogu pročitati ili čuti pogrešne informacije ili poluinformacije što može imati posledicu po ishod lečenja, može stvoriti nepotreban strah kod pacijenata i nepotrebnu distancu od rada sa psihijatrom.Osim navedenog odgovaram na sva pitanja preko maila, društvenih mreža i web sajta.ne ustručavajte se kontaktirati me preko nekog od digitalnih servisa.veoma rado, u najkraćem roku ću odgovoriti na vaša pitanja.

Online psihijatrija
Online psihijatrija je način da se uz korišćenje telekomunikacionih i informacionih tehnologija pruže medicinske usluge bez obzira na to gde se geografski nalaze davalac i korisnik zdravstvene usluge. U praksi to znači da se uz pomoć interneta obavlja komunikacija (video, audio, chat ili email) i pružaju zdravstvene usluge (psihoterapija, konsultacije, pregled i mišljenje psihijatra, psihoedukacija, online testiranje).Jedna od najbitnijih prednosti je lakša dostupnost zdravstvene usluge. Za mišljenje lekara, savet i bilo koju željenu informaciju dovoljno je samo nekoliko klikova na tastaturi.Online komunikaciju je moguće voditi putem video poziva, audio (govornog) poziva ili putem poruka odnosno chat-a.Aplikacije koje se koriste su Skype, WhatsApp, Viber itd.Ekonomičnost je značajna odlika online psihijatrije.Takođe, veća je i fleksibilnost u pogledu zakazivanja termina (u popodnevnim ili večernjim satima, vikendom itd.).Praksa pokazuje da ovakav vid tretmana nije manje efikasan od tretmana sa direktnim kontaktom lekara i pacijenta („licem u lice“). Svetska zdravstvena organizacija je prepoznala značaj i prednosti pružanja medicinskih usluga na daljinu i podržava njihovo uvođenje. Prihvaćen naziv za taj vid pružanja zdravstvenih usluga je telemedicina pa se često kao sinonim za online psihijatriju koristi termin telepsihijatrija. Nazivi za psihijatra koji pruža online usluge su online psihijatar, telepsihijatar ili ePsihijatar.
Osim što je zabluda ovaj stav doprinosi stigmatizaciji i "obeležavanju" osoba sa bilo kakvom vrstom mentalnih problema ili prisustvom mentalnih kriza.Psihijatrija je grana medicina, kao mnoge druge, a psihijatri su lekari specijalisti koji poseduju znanje i iskustvo da pomažu osobama sa psihičkim tegobama, u svim vrstama životnih kriza, koje mogu da daju korisne savete u vezi prevencije i održavanja mentalnog zdravlja i mentalnog blagostanja.Praktično je najmanje onih koji boluju od teških mentalnih poremećaja a najveći broj osoba koje zatraže psihijatrijsku pomoć su osobe dobrog mentalnog stanja u akutnim krizama koje narušavaju funkcionalnost ili stvaraju nelagodu.Zato ako želite da uložite u sebe, u svoje mentalno zdravlje, psihijatar je svakako jedna od najvažnijih adresa na koju se možete obratiti.
U Psihijatrijskom Studiju pacijent aktivno učestvuje u svim delovima procesa lečenja.To znači da odlučuje o svemu sam na osnovu onoga što predložim posle detaljnog uvida u psihičke tegobe.To nekada podrazumeva i korišćenje testova koji su dokazano efikasni u dijagnostici a posebno u praćenju rezultata lečenja jer koriste skorove koji na kliničkim studijama dokazan način objektivno mere određene tegobe, njihov broj, intezitet, učestalost i uticaj na funkcionisanje.Testovi su krajnje jednostavni, mnogi su takvi da ih je moguće popuniti bez ikakvih dodatnih instrukcija, a kad god je potrebno isntrukcije i pojašnjenja dajem na način da pacijentima budu jasne.Što se tiče uvida u ličnost samog pacijenta to jeste važan deo upoznavanja sa prirodom nastanka samih tegoba ali samo do nivoa koji je važan za uspešno dijagnostikovanje i lečenje.Pacijent svo vreme ima punu kontrolu nad svim procesima lečenja i ima punu slobodu da odluči na koja piotanja neće da odgovori, i na koja će odgovoriti delimično.Najvažnije od svega to neće uticati na sud o pacijentima već se takve situacije jednostavno primaju kao želja pacijenta.
Lekovi nisu jedino sredtsvo u lečenju osoba sa psihičkim tegobama.Savetodavni rad, psihoterapijske procedure, psihoedukacija su dokazano efikasne u tretiranju psihičkih tegoba.Procena psihijatra u koju je obavezno uključen i sam pacijent upoznat sa svim aspektima dijagnostike i mogućnostima lečenja je da je za neke tegobe potreban lek a za neke druge ne.Čak i kada je potrebno uzimati lekove danas je na raspolaganju velika paleta sigurnih, modernih lekova koji ne stvaraju zavisnost, koji se dobro tolerišu i koji pokazuju značajnu efikasnost u lečenju poremećaja raspoloženja, poremećaja povezanih sa stresom, anskioznih stanja, bolesti zavisnosti, demenicja itd.Uvek će vam biti ponuđene alternative i biti detaljno opisano dejstvo leka, mogući neželjeni efekti i mogući ishodi i tok lečenja, kako bi se osećali sigurno i kako bi aktivno učestvovali u samom lečenju.
Kada slomimo ruku nećemo reći da su kosti slabe nego ćemo otići kod lekara da snimimo ruku, da nam stavi gips, da uputstva kako da se pazimo i zakaže nam kontrolu. Trebalo bi da jednak odos imamo i prema svom mentalnom zdravlju. Na žalost u našem društvu postoji velika stigma koja prati i psihijatrijske i psihičke probleme (koji nisu isto). Tražiti pomoć u društvu koje potencira „možeš ti to sam“ svakako nije znak slabosti, a ako već treba karakterisati u tom duhu, bio bi to znak hrabrosti. Na terapiju dolazite zato što hoćete „nešto“ da promenite, da se "suočite" sa nečim što vas uzmenirava i čini da se loše osećate. To „nešto“ nisu drugi ljudi, njih ne možemo da menjamo (osim da prekinemo odnos) već mi sami. A suočavanje sa sobom i menjanje sebe- meni to zvuči veoma hrbro i viteški.
Kada odemo kod zubara da nam popravi zub tako da nas ne boli moguća su samo dva scenarija: ili je zub već „mrtav“ pa ništa ne osećate ili ćete dobiti anesteziju (koja zaboli, nekada i više sati ili dana). I neke popravke ne bole. Slično je i sa psihijatrijskim lečenjem. Cilj je da "popravite ono što vas inače boli“. Nekada je proces neprijatan, nekada se ispostavi da „karijes“ samo izgleda veliki ali da zapavo popravak nije bolan, nekada je potrebno potpuno ukloniti „zub“ ali jedan od mojih glavnih zadataka u tom procesu je da vam pomogne da vam bude dovoljno ugodno.Uvek ću poštovati vaš tempo i u svakom trenutku možete da kažete kako vam jei da li vam i šta smeta u samom razgovoru ili postupcima dijagnostikovanja i lečenja.

Depresija se može smatrati dugotrajnom padom raspoloženja.Depresija nije isto što i osećaj malodušnosti. Depresija je bolest koja utiče na vaš svakodnevni život i traje nedeljama ili mesecima. Normalno je da s vremena na vreme budete tužni, ali kada ste depresivni, loše raspoloženje traje mnogo duže i utiče na san, na odnose sa drugim ljudima, na posao i apetit. Depresija je retko nešto iz čega se izlazi spontano i lako, mnogim ljudima je potrebna stručna pomoć..

Depresiju karakteriše patološko depresivno raspoloženje, gubitak interesovanja i zadovoljstva, smanjena energija, osećaj krivice, bespomoćnost, nisko samopoštovanje, poremećaj sna (nesanica ili preterano spavanje) i apetita (uglavnom smanjen, a može i povećan), loša koncentracija, crne misli.  Depresija se razlikuje od uobičajenih fluktuacija raspoloženja i kratkotrajnih emocionalnih reakcija na stres. Takođe se razlikuje i od tuge koja se javlja kao normalna reakcija na različite događaje i pomaže u prevazilaženju onoga što se dogodilo. Ono što karakteriše depresiju, a što je ključna razlika u odnosu na normalnu tugu su: intenzitet i trajanje, odnosno depresija je konstantna i surova, utiče na kognitivno i emocionalno doživljavanje i tumačenje.

Depresija zahvata sve aspekte života, sa narušenim socijalnim aktivnostima, disfunkcionalnošću u radnom, porodičnom okruženju. Simptomi depresije obuhvataju emocionalne, kognitivne, motivacione i somatske simptome. 

  1. Emocionalni simptomi: depresivno raspoloženje, osećaj gubitka radosti, osećanje bezosećajnosti, ravnodušnost, anksioznost, osećaj krivice, bezvrednosti, pesimizam.
  2. Motivacioni simptomi: kolebljivost volje (osoba ne može da donese odluku, da sprovede voljnu delatnost), psihomotorna usporenost, bezvoljnost, sniženje vitalnih dinamizama.
  3.  Kognitivni simptomi: poremećaj koncentracije, usmerenost na sebe, zaboravnost do pseudodemencije (50%), usporenost govora, doživljaj praznine u mišljenju.
    Mišljenje: karakteriše: samoomalovažavanje, osećaj nemoći, nesposobnosti, krivice, moralnog propadanja, siromaštva, ekonomske propasti, neizlečive bolesti.
  4. Somatski simptomi su: glavobolja, bol u leđima, stezanje u grudima, abdominalni bol, vrtoglavice, palpitacije, iscrpljenost.

Za lečenje depresije danas nam je na raspolaganju velika paleta lekova, antidepresiva, koji svojopm sigurnošću, jednostavnim delovanjem, dobrom podnošljivošću, ne stvaranjem zavisnosti predstavljaju siguran izbor u lečenju.Uz njih se primenjuju i mere psihoedukacije, podrške, i psihoterapija kojom se pacijent uči da prepoznaje vezu tegoba sa sopstvenim mislima ili navikama.

Strah i anksioznost predstavljaju sastavni deo života i iako su to neprijatne emocije, ona su često i korisne - omogućavaju nam bržu procenu situacije opasnosti u kojoj se nalazimo i pripremaju nas za brzu reakciju "bori se ili beži".Povremeno osećanje anksioznosti kao reakcije na različite situacije, kao što su razgovori za posao, polaganje ispita, iščekivanje rezultata, nova iskustva i slično, normalna je reakcija i sa njom se svi susrećemo. Međutim, kada osoba oseća anksioznost koja je toliko učestala i/ili intenzivna da je remeti u svakodnevnom funkcionisanju, tada je u pitanju patološka anksioznost, odnosno mentalni poremećaj koji potrebno lečiti.

Anksioznost se najčešće definiše kao nedefinisani strah ili strepnja. Međutim, za razliku od straha koji se uglavnom odnosi na očiglednu pretnju, anksioznost se odnosi na anticipaciju pretnje, odnosno "osećaj da će se nešto loše desiti". Zato se ona često naziva i slobodno lebdeći strah. Kada je anksioznost iracionalna ili patološka, odnosno kada se javi anksiozni poremećaj, tada ne postoji racionalan izvor straha ili izvor postoji, ali je anksiozna reakcija intenzivnija i učestalija u odnosnu na ono što je uobičajeno.Anksiozni poremećaj dovodi do toga da osoba počinje da izbegava određena mesta, situacije ili entitete (osobe, životinje, predmete) ili da u njihovom prisustvu oseća ekstreman nivo neprijatnosti iliuznemirenosti. Zbog toga, ovaj poremećaj remeti osobu da normalno funkcioniše i može značajno ugroziti kvalitet života.Anksioznost je najčešći mentalni poremećaj i može pogoditi osobu bilo kog uzrasnog doba, a procenjuje se da 30% osoba pati od anksioznog poremećaja u nekom trenutku života. Ovaj poremećaj se češće javlja kod žena.

Kao i u slučaju većine drugih mentalnih poremećaja, i u slučaju anksioznosti ne postoji jedinstven uzrok, već je reč o kombinovanom uticaju genetskih faktora i faktora sredine. To znači da postoje osobe koje se rađaju sa osetljivijim nervnim sistemom, što se može uočiti već kod beba koje su reaktivne, često plaču, lako se uznemire i slično, ali pojava anksioznog poremećaja će u velikoj meri zavisiti od iskustva osobe, pa je bolje govoriti o mogućim okidačima anksioznosti

Glavna obeležja anksioznosti su prekomerna briga, osećaj nervoze, nemira i tenzije, doživljaj nadolazeće opasnosti, osećaj slabosti i umora, poteškoće u koncentraciji, poremećaj sna, nemogućnost kontrole brige, izbegavanje određenih mesta i situacija, doživljaj krivice, doživljaj neadekvatnosti.Osim navedenih simptoma, za anksioznost su karakteristični i telesni simptomi: lupanje srca, napetost mišića, znojenje, kratak dah, pritisak u glavi, glavobolja vrtoglavica, doživljaj gušenja, bol u grudima.

Nakon što je utvrđeno da trenutno patite od nekog oblika anksioznosti, možete razmotriti nekoliko opcija koje su vam na raspolaganju:

1. Promena životnih navika.Veliki broj ljudi ima blaži oblik anksioznosti i za redukciju takvih, blažih simptoma, često je dovoljno promeniti određene životne navike (što može preporučiti lekar, a možete pokušati i sami) 

2. Psihoterapija.Kada su u pitanju teži simptomi, koji više remete osobu u njenom funkcionisanju i koje ona teže kontroliše, psihoterapija može pomoći. Terapija anksioznosti podrazumeva raznovrsan rad osobe sa psihoterapeutom na jačanju samopouzdanja, usvajanju strategija za prevladavanje anksioznosti, rešavanju problema i slično.

3. Lekovi.Kod osoba kojima je veoma teško da se izbore sa svojim simptomima, psihijatar može preporučiti psihofarmake. Oni mogu uključivati različite anksiolotike, antidepresive. Cilj ove terapije je da reguliše ozbiljne simptome anksioznosti putem regulisanja hemijskih procesa u mozgu.Čak i kada je osobi preporučena terapija lekovima, oni će najbolji efekat imati u kombinaciji sa psihoterapijom i promenom životnih navika. Lekovi služe samo tome da umire one najjače simptome, kako bi osoba mogla da radi na sebi i opasno je zloupotrebljavati ih.

Najveći broj ljudi, oko 60% spava izmedju šest i osam sati dnevno, 36% ljudi spava više od osam sati dnevno, dok manje od 4% spava manje od šest sati. Ne postoji razlika o potrebi spavanja izmedju muškarca i žene.Ukoliko se budite umorni i neispavani možda je poremećaj sna problem koji imate. Važno je znati da osećaj pospanosti i težine u nogama i očnim kapcima koji se proteže celoga dana nije normalan.Spavanje i sanjanje su neophodni za jutarnje odmorno buđenje. Normalno stanje je kada se osoba oseća odmoreno nakon buđenja i zadržava taj osećaj tokom dana. Dugotrajno iscrpljivanje i nespavanje dovodi do teških nenormalnosti u funkcionisanju mozga. Mnogi istraživači zastupaju teoriju da dnevni umor sintetiše supstancu koja se zove Hipnotoksin, a koja aktivira deo mozga - retikularnu formaciju koja je zadužena za spavanje. Spavanje nije samo stanje svesti već i stanje izmenjene telesne hemije. Nespavanje dovodi do umora, slabije koncentracije, anksioznosti, nemogućnosti obavlja kordinisanih pokreta, nerazumljivog govora, oštećenja vida.

Simptomi poremećaja spavanja

Ukoliko primećujete sledeće simptome verovatno imate problema sa poremećajem spavanja:

  • buđenje sa osećajem umora nakon sedam ili osam sati spavanja
  • spontano padanje u san za vreme sastanaka i društvenih događanja
  • neugodan osećaj gmizanja i trnci u nogama praćeni neodoljivom potrebom za pomeranjem nogu
  • vrlo glasno hrkanje i nemiran san

Za vreme određenih faza spavanja luči se niz hormona koji pomažu u regulaciji metabolizma i ostalih faktora koji utiču na zdravstveno stanje. Promena strukture sna može dovesti do osećaja umora i pospanosti, pa čak i povećati rizik od nastanka celog niza ozbiljnih medicinskih stanja.

Treba razlikovati probleme sa spavanjem, primarne poremećaje sna i poremećaje sna koji su uzrokovani nekim medicinskim stanjem. Problemi sa spavanjem često nastaju zbog loše higijene spavanja, odnosno loših navika. Radi se o navikama i faktorima okoline na koje se može uticati i koje je moguće kontrolisati. Ovde spadaju pušenje, konzumiranje alkohola ili kofeina, intenzivno vežbanje ili konzumiranje velikih obroka hrane pre spavanja. Tu su takođe i umor uzrokovan promenom vremenskih zona prilikom putovanja i psihološki stresovi koji dovode do otežanog uspavljivanja ili spavanja, poput rokova na poslu, ispita, bračnih konflikata ili poslovnih kriza.Kao najčešči poremećaji spavanja navode se: poremećaj rem faze sna, noćni strahovi, škrgutanje zubima (bruksizam), sindrom nemirnih nogu, pričanje u snu (somnilokvija) i narkolepsija.

Lečenje zavisi pre svega od uzroka nesanice, dakle ključ je pravovremena i ispravna dijagnostika osnovnog poremećaja.Svakako uvek je korisno uticati na san promenom određenih navika u ishrani, aktivnostima.Postoje tehnike disanja, kontrole misli i relaksacije kao i tehnike kojima se uvremenjuje spavanje na način da se spreči duži boravak u krevetu bez sna.

Važni linkovi
https://www.rfzo.rs/download/zakoni/zakon%20o%20zdravstvenoj%20zastiti-28012016.pdf


https://www.paragraf.rs/propisi/zakon-o-zastiti-lica-sa-mentalnim-smetnjama.html


https://www.zdravlje.gov.rs/


https://www.who.int/


https://www.rfzo.rs/download/dsg/MKB102010Knjiga1%281%29.pdf


https://www.zdravlje.org.rs/index.php/kalendar-zdravlja